Језгра Христова наука

Чули незнабошци
У времена стара
За једнога слугу
Божјега олтара.

Чули да он наук
Христов проповеда,
А народ у њега
Ка' у оца гледа;
Пак је народ срећан,
Миран, вредан, вољан,
Сваким добром дичан,
Пуно задовољан.

Чули незнабошци
За те срећне краје,
И да им сву срећу
Христов наук даје,
А даје га преко
Свештеника седа,
Што Христове речи
Дивно приповеда.

Чули незабошци
- Добар глас се шири -
А то их задиви,
Пак и узнемири.
Шаљу посланике
У те свете краје
Који ће им отуд
Донет извештаје;
Да л' одиста така
Свештеника има, -
Па што другим прија,
Ваљаће и њима.

Путовали дуго
Посланици ови,
Надајућ' се познат
Неки живот нови.
И стигоше месту
Где свештеник живи,
Кога свако штује,
Свако му се диви.
Али, јаој, сад ће
Све им се отети:
Свештеник је болан -
Данас ће умрети.

"Пуштајте нас к њему
Ма за часак мали!
Рад њега смо тако
Дуго путовали".
Пустише их, - а он
Већ се с душом бори,
Једва и говори.

Гледаше га туде
Где дубоко дише,
Гледаше га тужно
Па га замолише:
"Дај нам Христов наук
У некол'ко речи
Да и нас окрепи
Да и нас излечи!"

Свештеник им рече
На умору своме:
"Ш т о н е ж е л и ш с е б и ,
Н е ч и н и д р у г о м е ! "