О нама



ПАРОХИЈА СВЕТИ САВА ВЕЛИНГТОН, НОВИ ЗЕЛАНД

Нови Зеланд је држава коју сачињавају два велика острва: Јужно и Северно Острво са главним градом Велингтоном.

Први становници Новог Зеланда су Маори. Енглези на Новом Зеланду почели су стварати своје колоније тек почетком друге полвине IXX века, мада је на Новом Зеланду било трговаца из Европе и пре доласка Енглеза.

Један брод са досељеницима из Далмације приспео је 1890. године на Нови Зеланд. То су били углавном припадници римског исповедања вере, већином са далматинских острва, по занимању земљорадници. Они су се населили у северном Окланду, чија конфигурација земљишта подсећа на далматинско залеђе. Пре њих, на Новом Зеланду је било морнара из Аустроугарске, међу којима и Словена, али се не може са сигурношћу рећи да ли је међу њима било и Срба.

***

По завршетку Другог светског рата, од 1948-1952. године на Нови Зеланд је пристигао известан број расељених лица из европских логора, међу којима је било и православних Срба.

Од доласка на тле Новог Зеланда, Срби из Велингтона и околине су се у почетку окупљали на молитву у руској цркви. Руски свештеник Алексеј Годјев, који је пре Другог светског рата живео у Југославији, радо их је примио, позивајући све Србе да се придруже браћи, православним Русима.

Патријарх српски Герман је био обавештен да на Новом Зеланду живи приличан број Срба православне вере те је замолио архијерејског намесника за Аустралију и Нови Зеланд, протојереја Петра Радоша, да га о томе извести како би, као надлежни Архијереј , преузео одређене мере ради организовања црквеног живота.

Архијерејски намесник је тада замолио г. Војина Халаса, човека који је пре свог пресељења у Аустралију, шеснаест година живео на Новом Зеланду, да лично извести патријарха Германа о стању наше емиграције на Новом Зеланду, о броју досељених, међусобним односима и другим приликама и околностима у којима живе. У писму Патријарху, Халас наводи: „ Сем два три изузетка, Срби су дошли на Нови Зеланд по свршетку рата. Укупан број одраслих мушкараца ии жена износи нешто више од стотине. Мушкарци су већином ожењени странкињама, те чисто српских бракова једва да име десетак. Живећи већ две деценије вен наше народне средине многи су почели да се асимилирају. Томе је допринела и политика новозеландских имиграционих власти, које су нас, када смо дошли на Нови Зеланд, растуриле на оба острва. Веће и отпорнијенационалне групе, са бројнијом, национално свеснијом интелигенцијом од наше успеле су да се оргснизују, док ми Срби у том погледу нисмо ништа учинили. Велика је сметњаудруживању била неслога и међусобна нетрпељивост... Када би се поставио свештеник на Нвом Зеландуисти би морао да се бори са многим потешкоћама. Што се тиче најподеснијег места где би свештеник мого да живи, сматрам да је Велингтон, што због његовог централног положаја, пошто су тамо најбоње могућности за упослење и зато што тамо живи највећа српска група на Новом Зеланду која се састоји од четрдесет одраслих лица.“

„У Велингтону имају своје цркве Руси и Грци, којих тамо има око три хиљаде,а исти имају и свог свештеника и недељну школу где их свештеник подучава грчки.“

„Срби који живе у Велингтону посећују руску и грчку цркву. И грчки и руски свештеник посећују и остала већа места и обављају крштења и венчања Срба који тамо живе. Сахране Срба који живе ван Велингтона обично врши англикански свештеник.“ На крају, Војин Халас закључује:

„На жалост, онај који сада нешто започне, имаће једну потешкоћу више. Осим што године више одлазе, одмичу, људи се све више асимилирајуу средину где ђиве и раде, било на националном, било на верском пољу.“

Неоспорна је чињеница да је стање наше заједнице на Новом Зеланду било тешко: Срби су били дезоријентисани, без личности која би их окупила и ујединила, а уз све то и политички подељени.

Тако је идеја о оснивању црквене општине међу Србима на Новом Зеланду постојала више од двадесет година. Међутим, до конкретних корака за њено оснивање дошло је тек половином шездесетих. Између осталог, срећна околност је била и та , што је почетком шездесетих година стигао Душан Куриџа, који је пре доласка на Нови Зеланд завршио монашку школу.

„Заузимањем извесног броја наших савеснијих људи, међу којима је и свештенички кандидат г.Душан Куриџа“, каже архијерејски заменик протојереј Илија Булован, „коначно, 10.децембра 1967. године, основана је прва српска православна општина у Велингтону, Нови Зеланд. Надати се да ће нашој малој колонији онамо поћи за руком да сложним радом организују свој верски и црквени живот.“

Оснивање је спонтано проистекло из састанка православних Срба и Српкиња који је сазвао Акциони одбор, у просторијама Руске православне цркве у Велингтону, 10. децембра 1967. године. На захтев свих присутних састанак је једногласно претворен у оснивачку скупштину. Том приликом присутни су са задовољством усвојили предлог о оснивању Српске православне црквено-школске општине у Велингтону, Нови Зеланд. Скупштина је такође, решила да умоли надлешне црквене власти да одобре избор првог црквеног одбора, као и да за првог пароха буде рукоположен Душан Куриџа. Пошто је о томе обавештен, петријарх Герман је усвојио овај предлог и наименовао привремено поверенство, кога су сачињавали: Владимир Раковић председник, Бранко (Бани) Грубјешић подпредседник, Ненад Перошевић секретар, МИливоје Петровић благајник и Милисав (Миша) Петровић члан управе.

Пар месеци након оснивања црквене општине Велингтон, указала се прилика за куповину бивше католичке црквеса салом и две стамбене зграде на једном од главних путева у градској четврти Ајленд Беј (Island Bay). После многих разговора и саветовања, на скупштини одржаној 4. фебруара 1968. године, одлучено је да се имање купи за $21000, и да се новооснована црквена општина задужи. Зграде су изискивале поправку, а храм је требало преуредити.

Малобројна заједница се веома трудила да исплати имање и у ту сврху су слали молбе за помоћ свима које су знали, а такође и црквеним општинама у другим земљама, у Аустралији и Америци. Тако су и многе друге црквене општине и организације, макар и мањим износом, помогле отплату цркве.

По оснивањуцрквене општине и куповином имањаизбиле су и разне интриге и несугласицекоје су се шириле малобројном српском заједниом. Због тога црквени одбор на седници 10. јула 1968. године рашава да сазове састанак свих Срба и да се преко адвоката постојећа Правила црквене општине, одобрена од архијерејског намесника Петра Радоша, региструју код црквених власти.

У свом обраћању и моби патријарху за потврду њиховог избора, чланови Поверенства су изјавили:“ Овим се свечано обавезујемо да ћемо ову своју новоосновану црквену општину помагати свим својим силама, морално и материјално, а тако и свештеника који нам буде постављен за пароха.“ У исто време чланови поверенства замолили су патријарха Германа да додели свој архијерејски благослов за рукополагање Душана Куриџе.

Међутим, поставља се питање ко ће обавити његово рукоположење? С тим у вези,протојереј Петар Радош, као архијерејски намесник, упутио је партијарху Греману телеграм :“ Подобност Куриџе за Тајну Свештенства је установљена. Архиепископ Сава, (епископ Руске заграничне цркве) одбија да рукоположи. Грчки епископ Дионисије сагласан да рукоположи Куриџу, чека Ваш званични акт.“

Патријарх Герман је упутио писмо Грчком епископу у Велингтону, Дионисију, са молбом да обави рукоположење Душана Куриџе у чин ђакона и потом презвитера, са задатко да преузме дужност пароха Српске православне парохије и црквено школске општине Светог Саве у Велингтону, Нови Зеланд.

Поводом Куриџиног рукоположења, у Летопису цркве Лазарице из Сиднеја, протојереј Илија Булован је записао са су Срби на НОвом Зеланду коначно добили свог свештеника у лицу Душана Куриџе, рођеног 1913. године у Обровцу, Далмација, који је рукоположен за ђакона у Сиднеју 25. марта 1969. године, а за презвитера 31. маја исте године. По овлашћењу Његове Светости Патријарха Српског Господина Германа, рукоположење је обавио Грчки епископ Дионисије. На ухове 1. јуна у нашој Св.Лазарици служили су саборно : протојереји Светозар Секулић, Илија Булованса новорукоположеним Душаном Куриџом, који се сутрадан вратио у Велингтон, Ноц+ви Зеланд.

Доласком свештеника Душана Куриџе за пароха у Велингтону, црквени живот православних Срба је знатно узнапредовао. Храм је донекле поправљен и оспособљен, па је у њему одржано прво богослужење , Света Литургија, у недељу , 14. септембра 1969. године.

...

У пожару, који се догодио 5. априла 1976. године, око 10% црквене зграде је оштећено, а највише средњи део и кров. Осигурање је платило део поправке, а остатак је покривен добровољним прилозима парохијана.

Преузето из књиге : „ИСТОРИЈА СРПСКЕ ПРАВОСЛАВЕН ЦРКВЕ У АУСТРАЛИЈИ, НОВОМ ЗЕЛАНДУ И ЈУЖНОЈ АФРИЦИ“ аутори: Станимир Спасовић и Србољуб Милетић; Сиднеј 2008.